Ukoliko bi se podaci čuvali na DNK, na jedan gram veštačkog genetskog materijala stala bi ista količina informacija kao na 100 milijardi DVD ploča.
Knjiga od 53.000 reči, 11 ilustracija i jednim kompjuterskim programom, stala je u lance DNK što je do sada najveća količina podataka sačuvana u veštačkom genetskom materijalu. Značaj ovog za laike teško pojmljivog poduhvata naučnika sa Harvarda leži u tome što bi njegovim daljim usavršavanjem i primenom u budućnosti bili rešeni problemi čuvanja arhivske građe, jer su kapaciteti DNK za skladištenje podataka ogromni, piše Politika. Osim toga, ovaj postupak bi, prema procenama stručnjaka, za deset godina mogao da bude jeftiniji od upotrebe konvencionalnih uređaja na kojima danas u digitalnoj formi čuvamo knjige, fotografije, muziku, video-snimke… Primera radi, u jedan gram DNK može da stane i do 455 milijardi gigabajta što je količina podataka za čije bi skladištenje bilo potrebno 100 milijardi de-ve-dea.
Kako prenose internet portali, Džordž Čerč, član tročlanog tima istraživača, napisao je u žurnalu „Nauka” da je količina od 5,27 megabajta, koliko su u ovom eksperimentu smestili u DNK, za 600 puta veća od do sada najveće količine nebioloških podataka skladištenih na ovaj način. „Kada bi se podaci čuvali u DNK, na uređaj veličine palca mogao bi da stane ceo internet”, rekao je Čerč.
Da bi povećali pouzdanost i smanjili troškove ovog metoda, naučnici su izbegavali da informacije unose u dugačke lance naslednog materijala, već su se oslanjali na više kratkih lanaca DNK. Postupak nije bio lišen grešaka ali su one zanemarljive.
Budući da se digitalni podaci inače čuvaju u obliku binarnog koda (sve informacije pretvaraju se u niz nula i jedinica), naučnici su i ovde napravili svojevrstan binarni sistem pretvarajući delove nukleotida, osnovne jedinice građe DNK, u nule i jedinice. Adenin (A) i citozin (C) predstavljali su nulu, a guanin (G) i timin (T) jedinicu čime je smanjena mogućnost greške. U okviru eksperimenta razvijen je i sistem pomoću kojeg se ta veštačka DNK ugrađuje u čipove sa kojih se kasnije podaci mogu čitati na isti način kao kada se tumače tragovi DNK iz arheološke građe.
Naučnici objašnjavaju da ovaj metod ne bi mogao da se primenjuje na DNK živih organizama, jer bi se verovatno podaci u živoj ćeliji izmenili ili bi bili obrisani zbog njenog funkcionisanja.
Izvor: b92.net