Najnovije studije pokazuju kako deca baš poput sunđera upijaju psovke, štaviše, pre nego druge reči. Većinom vremena reči se stvaraju same od sebe, one su zapravo smisleni zbir zvukova koji proizlaze iz usta ili slova na papiru.
Sami po sebi, zvukovi nemaju moć da uvrede nekoga. Primera radi, reč 'zao' nekad davno imala je prizvuk psovke na nekom stranom jeziku, a njena moć bila je tolika da je mogla isprazniti prostorije pa čak i dovesti do ministarskih ostavki, prenosi The Guardian.
Kako je moguće da neki oblik tj. spoj glasova ima toliku razornu moć? Odgovor na to pitanje leži u našim reakcijama na njih, na emocije koje izazivaju takve reči.
Rezultati istraživanja koje je sproveo lingvist Timothy Jay, proučavajući raspon vokabulara kod dece, došao je do šokantnih otkrića. Prema istraživanju dečaci u uzrastu od jedne do dve godine starosti u svojim su crtrežima nacrtali 6 'ružnih' reči, dok su devojčice tog uzrasta nacrtale u proseku čak 8 reči s lošim prizvukom. Oni u uzrastu od 5 do 6 godina znaju 34 psovki, kod dečaka, dok devojčice znaju za njih 21.
Svi roditelji imaju tendenciju zaštititi decu od 'loših' reči, no svi smo se barem u jednom trenutku našli kako psujemo pred decom zaboravljajući da su pokraj i sve upijaju.
No Jayeva studija pokazala je kako su takvi roditeljski impulsi uzaludni, te da će deca kad tad naučiti značenje psovki, čak ako ih nikada ne čuju od svojih roditelja. Kako ih onda naučiti da su psovke 'loše'? Postoji pravo vreme i mesto za izricanje istih, zato je potrebno ne štititi decu od psovki već ih usmeriti te im pokazati kada se smeju izreći, a kada ne. Potrebno je naučiti decu kako u društvu postoje različiti obrasci ponašanja u različitom društvenom okruženju.
Ali zašto se neke reči smatra psovkama i opasnima, te zašto, ako im znamo pravo značenje, one i dalje izazivaju u nama tu razornu snagu te podstiču negativne emocije?
Istraživanja psovki, koja postoje u svim kulturama, dele psovke na dve grupe, one koje su povezane s religijom te one povezane s ljudskim telom. Strah i strahopoštovanje povezani su s religijom, dok su gađenje i sram osećaji povezani s psovkama druge grupe – ljudsko telo.
Reč sama po sebi nema nikakvog značaja dok joj se ne pridodaju emocije koje se usko vežu uz nju. Tada dolazi do čarolije koja samom slovu ili glasu daje veću važnost. Tada reči i doslovno postanu delovi emocija.
Prema istraživanjima, ljudi koji su pretrpeli traume mozga u određenim delovima leve polutke u kojoj se nalazi centar za govor kod većine ljudi (dešnjaka), nakon ozleda ne mogu sročiti smislenu jednostavno proširenu rečenicu, no zato im psovka nije strana.
Pre će povratiti mogućnost izgovaranja psovki od bilo kojih drugih reči koje nisu vezane uz određene emocije. To se događa iz razloga što su delovi mozga koji su se pre razvili, kao što su limbički sistem koji upravlja nesvesnim i autonomnim funkcijama i bazalne ganglije, tj. nakupine sive materije ostali neoštećeni.
A najnovija istraživanja pokazala su kako je upravo to mesto na kojem psovke žive. A kada se samim rečima pridodaju emocije dobijaju jedno sasvim novo značenje.
Izvor: dnevnik.hr