Priroda se sama pokušava boriti protiv jednog od najopasnijih gasova iz efekta „staklene bašte”.
Azot oksid je 300 puta aktivniji od ugljen dioksida, te takođe uništava ozonski omotač svakim otpuštanjem u atmosferu, bilo kroz određene procese koji se primenjuju u poljoprivredi, tretmane otpadnih kanalizacijskih voda, ili sagorevanjem fosilnih goriva.
Ipak, na našu sreću, čini se da priroda ima mnogo veći arsenal oružja nego što je prethodno bilo poznato u borbi protiv štetnosti ovog gasa. To je pokazano u studiji Franka Loefflera iz ORNL-ova (Oak Ridge National Laboratory) odseka za mikrobiologiju sa Univerziteta u Knoxvillu (Tennessee) i njegovih kolega.
Naučnici već dosta dugo znaju za mikroorganizme pod imenom denitrifikatori koji azot oksid pretvaraju u bezopasan azot. Loeffler i njegov tim su sada otkrili ovu sposobnost i kod mnogo drugih grupa mikroorganizama, od kojih svi konzumiraju azot oksid te potencijalno mogu umanjiti njegovu emisiju.
Istraživački tim je proučavao dostupne mikrobne genome dekodirajući enzimske sisteme koji katalizuju prevođenje azot oksida u bezopasan azot.
Ono što su otkrili bila je neočekivano široka rasprostranjenost ove vrste enzima u raznim grupama mikroba koji imaju mogućnost transformacije azot oksida u neškodljivi azot. Unutar ovih grupa mikroba, otkriveni enzimi su srodni, ali evolucijski različiti od onih koje nalazimo u poznatim denitrifikatorima. Mikrobi koji imaju mogućnost katalizacije azot oksida mogu se pronaći u mnogim, ako ne i svim, vrstama tla i sedimentima, što sugeriše da postoji mnogo veća "vojska" mikroba koji doprinosi potrošnji azot oksida.
Iako je njegov postotni udeo u doprinosu gasova koji izazivaju efekat staklene bašte relativno mali, azot oksid je izuzetno efikasniji u zagrejavanju atmosfere. Naime, jedan molekul azot oksida ima 200 do 300 puta veći efekat staklene bašte zagrejavanja od na primer ugljen dioksida. Danas u atmosferi ima 20% više azot oksida nego što ga je bilo pre otprilike 250 godina.
Uprkos činjenici da azot oksid nastaje prirodnim putem u tlu i morima te je kao takav prisutan u atmosferi kao deo Zemljinog ciklusa azota, emisije ovoga gasa koje proizlaze od ljudske aktivnosti, posebno u sektoru poljoprivrede (veštačka đubriva), transporta (sagorevanje fosilnih goriva) i industrijske proizvodnje, konstantno se povećavaju.
Izvor: vidi.hr