Otkriveni novi uzroci poremećaja koji bi mogli usavršiti lečenje OKP-a. Oko 1% odraslog stanovništva SAD-a pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP-a), a pacijenti se obično leče tabletama protiv anksioznosti i antidepresivima, bihevioralnom terapijom ili kombinacijom lekova i navedene terapije. Za one kojima ni jedan oblik terapije ne pomaže, alternativa je dubinska stimulacija mozga kojom se odašilju električni impulsi pacemakerom ugrađenim u mozak.

MIT je tokom ovog istraživanja kontrolisao aktivnost neurona pomoću svetlosti. Ova tehnika još uvek nije primenjiva na ljudima, no slična  istraživanja mogla bi pomoći naučnicima da otkriju koja je to tipična aktivnost mozga koja uzrokuje kompulzivno ponašanje.

Naučnici iz laboratorije Graybiel koncentrisali su se na to kako prekinuti stare navike. Istraživanje je sprovedeno na miševima kojima je uklonjen gen zvan Sapap3. Ovaj gen povezan je sa zavisnošću i kompulzivnim ponašanjem te donošenjem odluka, planiranjem i sl.

Naučnici su za ovo istraživanje istrenirali miševe čiji su geni Sapap3 uklonjeni kako bi se kompulzivno ponašanje (nekontrolisano češanje), pokušalo izllečiti. Korišćen je Pavlovljev refleks kod koga se neki neutralan podražaj uparuje s nekim neuslovljenim podražajem kako bi se izazvalo željeno ponašanje. U ovom slučaju, kapanje vode na mišev nos podstaknulo je miša da se počne češati.

Nakon nekoliko stotina pokušaja, miševi s navedenim genom i oni bez njega istrenirani su da se počnu češati nakon što čuju zvuk kapanja vode, što se uvek događalo nekoliko sekundi pre nego što bi kapljica zaista pala. Nakon nekog vremena, uočena je razlika u ponašanju. Miševi s genom počeli bi se češati tek kada bi kapljica zaista pala. Ova vrsta ponašanja zove se optimizacija, jer sprečava miševe da bespotrebno troše energiju.

Ovaj obrazac ponašanja nije se javio kod miševa bez gena. Oni bi se počeli češati čim bi začuli zvuk kapanja zbog čega možemo pretpostaviti da je njihova sposobnost da potisnu kompulzivno ponašanje oštećena.

Naučnici su pretpostavili da je veza između striatuma, koji je povezan s navikama, i neokorteksa, koji ima kontrolu nad jednostavnim radnjama, narušena, i da je to uzrok opsesivno-kompulzivnog ponašanja. Da bi testirali ovu pretpostavku, poslužili su se optogenetskom metodom pomoću koje je moguće analizirati aktivnost ćelija pomoću svetlosti.

Kada su stimulisali ćelije koje šalju poruku striatumu, i koje su osetljive na svetlost, u isto vreme kada bi zvuk kapanja prestao, miševi bez gena prestali bi s kompulzivnim ponašanjem. Time su poslali signal ćelijama striatuma što je dovelo do prestanka navedenog ponašanja.

Tokom stimulacije, miševi bi u manjoj meri iskazivali kompulzivni obrazac ponašanja, nego što je to bilo pre stimulacije ćelije.

 

Izvor: vidi.hr