NASA-ina letelica Voyager 1 proputovala je 18,5 milijardi kilometara, gotovo 125 puta veću udaljenost od one između Sunca i Zemlje, i trenutno se nalazi na samom rubu Sunčevog sistema.
Naulnici čekaju da njena tri ključna instrumenta ubrzo potvrde da je prošla kroz heliosferu i ušla u međuzvezdana prostranstva. Dva su već ispunila predviđanja, međutim, treći je otkrio neke nova teritorije koje niko od naučnika nije očekivao.
Prvi znak da je Voyager na samom izlasku iz Sunčevog sistema, nagli pad u broju solarnih čestica, zabeležio je u avgustu prošle godine instrument Low Energy Charged Particle (LECP). Njihova gustina smanjila se čak hiljadu puta. Istovremeno je broj udara kosmičkih zraka iz Mlečne staze porastao za oko 10 posto.
Drugi detektor čestica, Voyager Cosmic Ray Subsystem, registrovao je pad broja naelektrisanih atomskih jezgara Sunca i povećanje koncentracije jezgara koje stižu izvan našeg sistema.
Ove promene izgledaju kao jasan znak da je Voyager završio svoju konačnu misiju probivši “odoru” Sunčeve plazme. No merenja trećeg instrumenta to ne potvrđuju.
Heliopauza, granica između lokalne heliosfere i međuzvezdanog područja, ne bi trebala biti samo granica nakon koje nestaju čestice Sunca već i u kojoj se menja delovanje magnetskih polja. Voyagerov magnetometar doduše jeste zabeležio promenu – snaga magnetskog polja je porasla, međutim, njegov smer se nije promenio; ostalo je usmereno od istoka prema zapadu u skladu s uticajem Sunčeve rotacije. U međuzvezdanom prostoru to bi se trebalo drastično promeniti – magnetske bi sile trebale biti usmerene od severa prema jugu. Ova očitanja mogu se protumačiti na dva načina: ili je Voyager 1 otkrio da je međuzvezdano magnetsko polje savršeno poravnato sa Sunčevim, što je malo verovatno, ili je sonda još uvek pod uticajem Sunčevog polja.
Kada se sve sabere nameće se zaključak da je Voyager ušao u neku novu vrstu Sunčeve sredine u kojoj uticaj naše matične zvezde slabi pa međuzvezdane čestice lakše prodiru. Iako se ovo područje još ne može nazvati međuzvezdanim, pišu u izveštaju stručnjaci, ono bi moglo predstavljati svojevrsnu vezu između solarne plazme i galaksije.
'Granica bi mogla biti ponešto turbulentna. Još ne znamo', rekao je dr. Ed Stone, jedan od stručnjaka iz misije Voyager. 'To je ipak istraživanje, a mi tek trebamo otkriti kako priroda stvara ovu vezu. Ona bi se trebala pomicati jer Sunce 'diše' prema spolja i prema unutra', objasnio je.
Kada izađe iz Sunčevog sistema, Voyager 1, lansiran 1977. godine, nastaviće putovanje našom galaksijom. Kroz 40-ak hiljada godina proći će na oko 1,7 svetlosnih godina od zvezde AC+793888 u sazvežđu Žirafe. Njegovo putovanje nema neko konačno odredište.
Izvor: tportal.hr