Pitanje 'zašto spavamo' jedno je od onih na koje ljudi već hiljadama godina pokušavaju naći odgovore. Drevni Egipćani verovali su da snovi omogućuju komunikaciju s duhovnim svetom, dok su stari Grci smatrali da su oni kreacije uma.
Nema dileme da je spavanje jedna od esencijalnih aktivnosti nervnog sistema neophodnih za opstanak složenijih organizama, kako ljudi tako i svih poznatih životinja. Koliko je ono važno pokazuje nekoliko ključnih činjenica:
1) da spavamo uprkos tome što je spavanje potencijalno opasno jer smo delimično osećajno isključeni iz okruženja i time izloženi predatorima
2) da spavamo celi život od kolevke do groba, takođe sve životinje koje smo istražili spavaju – od vinske mušice do velikih majmuna
3) da se ne možemo odupreti potrebi za snom – i životinje i ljudi ne mogu predugo ostati budni bez obzira na osećajne stimulacije, uključujući i bol
4) da je spavanje vrlo strogo regulisano – brojni delovi nervnog sistema učestvuju u procesima spavanja i buđenja
5) da nedostatak sna ima ozbiljne posledice (pravimo greške) i završava smrću – ljudi umiru nakon nekoliko meseci nespavanja, a pacovi nakon nekoliko nedelja.
Savremena istraživanja pokazala su da je mozak vrlo aktivan tokom sna, da nervne ćelije razmenjuju signale gotovo jednako često kao i tokom budnog stanja.
Prema uobičajenom tumačenju tokom sna živčani krugovi ponavljaju važne informacije kako bismo ih zapamtili. U tom procesu veze među ćelijama jačaju što nam pomaže u učenju.
No Giulio Tononi i Chiara Cirelli neuronaučnici sa Univerziteta Wisconsin–Madison zastupaju novu teoriju o spavanju. Prema njoj aktivnosti mozga tokom sna ne jačaju veze među nervnim ćelijama već ih naprotiv oslabljuju jer bi jačanje veza neizbežno zasitilo moždane krugove i potrošilo toliko energije da mozak ne bi mogao beležiti nove informacije.
Ukratko rečeno autori nove teorije smatraju da je spavanje esencijalno za tzv. sinaptičku homeostazu, odnosno za vraćanje nervnih ćelija u bazno stanje, a time i za fascinantnu plastičnost mozga (promene u broju i efikasnosti sinapsi, odnosno komunikacijskih veza među neuronima) koja je ključna za procese učenja jer omogućuje stvaranje i preoblikovanje nervnih krugova, a time i prilagođavanje na promene u okolini.
Tononi i Cirelli tvrde da eksperimenti sprovedeni u poslednje dve decenije snažno potvrđuju njihovu hipotezu koja je nazvana Synaptic homeostasis hypothesis (SHY).
Izvor: tportal.hr