Da li vam se ikada dogodilo da lično upoznate nekoga koga ste već znali s neke društvene mreže i da se prijatno iznenadite? Ako jeste, a naročito ako vam se ovo iskustvo više puta ponovilo, verovatno ste se barem na kratko zapitali zašto je to tako.

Decenije psiholoških istraživanja pokazala su da svako od nas, protivno ustaljenom mišljenju, u sebi krije dr. Jekylla i Mr. Hydea, odnosno da svi u određenim okolnostima možemo postati agresivniji, okrutniji i nasilniji nego što mislimo da možemo.

Ova činjenica posebno se lako očitava na internetu. Nedavno, britanski premijer David Cameron pozvao je svoje sunarodnike na opšti bojkot neodgovornih web stranica nakon što se jedna 14-godišnja devojčica ubila zbog nasilja koje je doživela na društvenoj mreži ask.fm. Odazvale su se brojne velike kompanije poput Vodafonea, McDonald'sa, British Airwaysa i eBaya.

Pre desetak godina američki psiholog John Suler predstavio je svoje viđenje nekih ključnih razloga zbog kojih bi online komunikacija mogla oslobađati određene aspekte naše ličnosti koji bi u svakodnevnom životu ostali pod kontrolom. Ovu pojavu nazvao je efekt online disinhibicije, a definisao je kao slabljenje ili potpuno zapostavljanje društvenih inhibicija koje su inače prisutne u normalnim interakcijama licem u lice.

Suler smatra da se gubitak inhibicija na mreži može ispoljiti na dobre načine – da ljudi mogu postati topliji, brižniji i otvoreniji kako bi ostvarili emocionalnu katarzu. Ovakav pozitivan gubitak inhibicija nazvao je benignom disinhibicijom.

No gubitak inhibicija može poprimiti i maligne forme, a američki je psiholog definisao šest glavnih činilaca za koje smatra da uzrokuju radikalno drugačije ponašanje na internetu:

Ne poznaješ me

Ovaj faktor temelji se na ideji da u komunikaciji na internetu možemo ostati anonimni. Ponekad će se osobe na mreži identifikovati isključivo nadimkom ili korisničkim imenom. Takva situacija pruža osećaj zaštite pa ljudima omogućuje da slobodno kažu nešto što bi ih inače bilo sram reći, što ne mora nužno biti loše. No ova se zaštita može zloupotrebiti za izražavanje antidruštvenog ponašanja.

Ne možeš me videti

Internet korisnicima pruža zaklon koji im omogućuje da sakriju svoje pravo ja. Ljudi s kojima komuniciramo ne moraju znati ništa o nama, ponekad čak ni naš pravi pol ili uzrast. Nevidljivost na mreži onemogućuje nam da u komunikaciji čitamo standardne društvene znakove: male promene u izrazu lica, tonu glasa, pogledu i sl. koje sve igraju važnu ulogu u interakcijama licem u lice, a raznorazni emotikoni, poput Smileya, to nikako ne mogu nadoknaditi.

Ovaj faktor u velikoj se meri preklapa s prethodnim. Budući da nam je sagovornik uvek u nekoj meri anoniman, jer nije stvarno prisutan pred nama, društvene inhibicije značajno popuštaju, a s njima i kontrola nad vlastitim izgledom ili tonom diskusije.

Vidimo se kasnije

Na naše inhibicije utiče i asinhrona priroda interneta. Naime, poruke, pisma i razgovori na mreži uglavnom se ne odvijaju u stvarnom vremenu. Odgovor na neku poruku možemo poslati kroz nekoliko minuta, za mesec dana, ali i nikada. To nam olakšava da kažemo svoje mišljenje i potom napustimo diskusiju. Ponekad će nam ta činjenica omogućiti da postignemo katarzu kroz slobodno izricanje vlastitih stavova, kao i da proverimo svoje postove kako bi izgledali elokventniji nego što smo u stvarnosti. No ona nas takođe može ohrabriti da istresemo emocionalno nabijene, lične poruke i potom nestanemo.

Sve je to u mojoj glavi

U nedostatku vizuelnih znakova karakterističnih za interakcije licem u lice ljudski um osobi s kojom komuniciramo sam pripisuje osobine i karakterna svojstva u skladu s vlastitim željama, potrebama i interesima koje ne moraju biti ispravne. To korisnicima omogućuje stvaranje fantazija i igranje uloga te konstruisanje složenih sistema osećaja, sećanja i slika u koje će smestiti sagovornika.

Sve je to samo igra

Kombinacija prethodno opisane solipsističke introjekcije s imaginacijom stvara osećaj eskapizma, odnosno mogućnosti da se pobegne od posledica svojih aktivnosti. Advokat Emily Finch, stručnjak za krađu identiteta u cyberspaceu, kaže da ljudi internet neretko doživljavaju kao neku vrstu igre u kojoj normalna pravila svakodnevne interakcije za njih ne vrede. Na taj način osoba može razdvojiti svoju online osobnost od stvarne te onu fikcijsku uključivati i isključivati po želji, jednostavnim ulaskom u mrežu i izlaskom iz nje.

Tvoja pravila ovde ne vrede

Na internetu ljudi često ne znaju stvaran položaj osobe s kojom komuniciraju. Ako ne vide sagovornika ne mogu znati da li je on čelnik države, slavna osoba ili prosečan građanin. Status osobe u stvarnom svetu na internetu uglavnom nema ni približno istu težinu. Tu puno više znače neke druge veštine poput tehničkih, komunikacijskih ili jednostavno upornosti. Na internetu često uopšte ne postoji strah od nivoa autoriteta pa se komunikacija uglavnom vodi kao među jednakima. To može imati i pozitivne i negativne posledice – može olakšati izricanje vlastitih stavova bez straha, ali isto tako može uzrokovati manjak temeljnog ili zasluženog poštovanja.

Posledice i moguća rešenja

Suler smatra da je najozbiljnija posledica online disinhibicije internetsko nasilje. Web stranica overcomebullying.org upozorava da je savremena online i mobilna komunikacija omogućila da poruke trenutno stižu milionima čime su domet i moć društvene manipulacije nasilnika eksponencijalno porasli.

Sulerove ideje još uvek nisu temeljito naučno istražene, međutim, čini se da neke nove studije govore u prilog njegovim opservacijama. Primer, jedno nedavno izraelsko istraživanje pokazalo je da ljudi puno ređe na internetu izriču pretnje kada se zna njihov pravi identitet, zbog nedostatka kontakta očima, ali posebno zbog nepostojanja posledica.

Internet je nedvosmisleno jedan od najvećih izuma u istoriji čovečanstva. Otvorio je do tada neslućene mogućnosti razmene skladištenja i deljenja informacija, komunikacije, rada, trgovine, obrazovanja itd. Kao i većina naučno– tehnoloških dostignuća ima dobre i loše strane, odnosno pruža mogućnosti kako korisne tako i štetne upotrebe. Za one loše besmisleno je kriviti naučnike ili nauku, kako to neki čine, baš kao što bi bilo besmisleno optužiti muziku, odnosno kompozitora Richarda Wagnera za II. svetski rat. Neki stručnjaci smatraju da bi internet mogao čak iz temelja promeniti način na koji ljudi čitaju, a time i razmišljaju kao što je to svojevremeno učinila Gutenbergova štamparska mašina. Kako god bilo, teško je zamisliti scenario u kome bi internet nestao. On je još u povojima, pa će se verovatno pravila njegovog korišćenja menjati baš kao i zakoni koji bi ga mogli regulisati. No psiholozi smatraju da njihova struka takođe može pomoći da se smanji zloupotreba mreže jer je njen ključni problem u ljudima, a ne u samoj tehnologiji.

Britanski kognitivni neuronaučnik Chris Chambers s Cardiff Universityja u svom novom blogu na Guardianu predlaže pet savremenih tehnika koje bi mogle poboljšati samokontrolu, empatiju i raspoloženje korisnika interneta:

Kognitivno bihevioralna terapija

Ovaj se pristup temelji na ideji da promene u uzorcima razmišljanja mogu izmeniti naše osećaje i ponašanje. Primer, u tzv. treningu vakcinacije protiv stresa osoba može pre svega otkriti koje stvari kod nje pokreću ljutnju i agresiju. Kada ih otkrije, može vežbati razmišljanja koja će ublažiti ili poništiti uobičajene reakcije kao što su: 'Ovo nije dovoljno važno da se razljutim' ili 'Ovo ne bih trebao shvatiti lično'.

Modifikacija kognitivnih predrasuda

Ova savremena metoda koristi računare kako bi ispravila neravnoteže u osećajima ili pažnji. Primer, učesnici mogu vežbati prepoznavanje sreće ili patnje u neodređenim izrazima lica. Jedno novo istraživanje ove tehnike koje su sproveli psiholozi sa Univerziteta u Bristolu dalo je vrlo dobre rezultate.

Uvežbavanje inhibicije

Ovaj novi pristup temelji se na ideji da vežbom možemo poboljšati samokontrolu. Neke nove studije pokazale su da vežbe u kojima ljudi zaustavljaju i pokreću određene jednostavne radnje, poput pritiska na dugme, smanjuju impulsivnost pa čak i sklonost kocki ili prejedanju.

Vežba empatije

Jedno od ključnih svojstava svih nasilnika, pa i internetskih, je nedostatak empatije. Trening empatije može uključivati različite tehnike, među ostalim, zauzimanje pozicije žrtve, pisanje pisama izvinjenja, čitanje reakcija žrtve ili grupne terapije.

Preventivne mere

Jedno od rešenja moglo bi biti i oblikovanje online okoline na takav način da ohrabruje pozitivno društveno ponašanje, a ne antidruštveno. Primer, već i slike ljudskih očiju mogu pomoći da korisnici interneta postanu saosećajniji i svesniji potreba drugih.

 

Izvor: tportal.hr