To što danas imamo kioske sa brzom hranom, gde možemo da kupimo pljeskavicu, rol-viršlu ili parče pice u hodu, treba da zahvalimo Rimljanima.
Ulične tezge, na kojima se prodaju razne đakonije, izmišljenje su upravo u njihovo doba. „Hrana za nošenje“ bila je sastavni deo svakodnevnog života Rimljana – od slanih grickalica koje su jeli dok su gledali borbe gladijatora u Koloseumu, do kobasica i pržene ribe koje su kupovali kako bi prezalogajili nakon relaksirajuće kupke u svojim čuvenim kupatilima.
Nahraniti 50 miliona duša nije bila mala stvar, kao što pokazuje izložba posvećena hrani i poljoprivredi u doba Rimskog carstva koja je organizovana u italijanskoj prestonici. Nestašice hrane pretile su da izazovu nerede, pa čak i da dovedu do smaknuća trenutnih vlastodržaca. Tom riziku prvi rimski car Oktavijan Avgust (63. p. n. e – 14. n. e.) nije želeo da se izloži, zato je blagovremeno uvozio i pravio zalihe pšenice, ulja, vina i drugih proizvoda, što je uticalo na prehrambene navike njegovih podanika.
Tipičan rimski dan počinjao je sa jentakulumom (ientaculum), tj. doručkom – slani hleb, sušeno voće i jaja uz mleko ili vino. Kasnije bi Rimljani na brzinu pojeli prandijum (prandium), ručak, u nekom od termopolija (thermopolia), pretečama današnjih restorana brze hrane ili u jednom od brojnih popina (popinae), vinskih bistroa koji su ujedno bili i kockarnice i bordeli. Predveče bi bogati Rimljani priređivali raskošne bankete na kojima su se posluživala najraznovrsnija jela od paunovog jezika do pečenih puhova, dok je ostatak stanovništva večerao čorbasta jela od povrća u kojima bi se ponekad našao i koji komad mesa.
– Logistika koju su Rimljani sprovodili kako bi nahranili svoje stanovništvo je fascinantna – rekla je Orijeta Rosini, kustos izložbe "Ara Pacis", ističući koliko je bilo teško utažiti glad milion ljudi, koliko je živelo u tom najmnogoljudnijem gradu u predindustrijskoj eri.
Rimljani su tokom cele godine iz Egipta dopremali žito koje se u tovarima od po 500 tona prevozilo privatnim brodovima od Aleksandrije do Rima pod striktnim nadzorom države u jednom od najranijih primera saradnje privatnog i državnog sektora. Car je bio jedini distributer nasušnog hleba, jedini odgovoran za dopremanje hrane – kazala je Rosinijeva.
Avgust je povećao svoju popularnost tako što je svakog meseca 20.000 građana, slobodnih muškaraca starijih od 17 godina, besplatno dobijalo po 35 kilograma brašna. Rim je, takođe, u velikim količinama uvozio ulje, meso, kao i vino, čija je cena u maloprodaji bila bagatelna.
Iako su se na njihovim trpezama često nalazila egzotična jela, rimski imperatori su najviše voleli voće i povrće: Tiberije je obožavao krastavac, a Avgust je voleo šparglu, kaže Rosinijeva.
Ugljenisani ostaci hrane pronađeni tokom arheoloških iskopina u Herkulaneumu, gradu uništenom kada i Pompeja u erupciji Vezuva 79. godine, pokazuju da su Rimljani bili začetnici ne samo „mediteranske ishrane“, već i „globalizacije hrane“ danas prisutne gotovo u svim supermarketima. Naime, vino su uvozili iz Galije i sa Kipra, ulje iz Andaluzije, med iz Grčke, a garum, fermentisani riblji sos za kojim su ludeli, iz Portugala.
Hrana je za Rimljane bila takav prioritet da je car Dioklecijan (284–305) uveo strogu kontrolu cena, mada su neke namirnice bile van domašaja za većinu stanovnika, kao, na primer, piletina, koja je bila izuzetno skupa. Primera radi, pekar koji je zarađivao 50 srebrnjaka dnevno morao je da izdvoji 60 da bi kupio dva pileta, 30 za litru napuljskog vina, 12 za 300 grama svinjetine i četiri za 25 smokava.
Izvor: blic.rs