Naučnici MIT-a veruju da dijamanti predstavljaju dobru osnovu za izradu praktičnih kvantnih računara. "Defekti" nanometarske veličine na dijamantima mogu se koristiti za skladištenje kvantnih bitova koji sadrže protivrečne informacije (1, 0 i sva stanja između) na taj način da vam omogućuju čitanje podataka bez rizika da ih promenite.

Ali tu se nalaze i problemi. Najčešći defekt u kome atomi azota zamenjuju atome ugljenika, emitiju svetlost jako širokog raspona koja je previše neprecizna da biste je mogli iskoristiti. Naučnici MIT-a su ovome doskočili dodavanjem silicijuma u "rupe", čime je svetlost puno uža i time pogodnija za korišćenje.  

Tehnološka ideja MIT-a uključuje zrnanje sintetičkog dijamanta sve dok ne bude samo 200 nanometara debljine, urezivanje optičke šupljine na njegovu površinu (kako bi se povećala svetlina svetlosnih emisija) i korišćenje posebnog nanometarskog implantera za ubacivanje jona silicijuma u šupljine. Naučnici su uspeli stvoriti više defekata ispunjenih silicijumom gađanjem dijamanta zracima elektrona koji su stvarali više šupljina i zagrevanjem dijamanta sve dok se rupe ne spoje sa silicijumom. Što se proces češće ponavlja, to se više defekata dobija.

MIT navodi da ovo još nije spremno za izradu kvantnih računara jer se rezultirajući defekti ne nalaze na idealnim lokacijama (promašuju za 50 nanometara) pa ne emituju dovoljno svetlosti da bi održali kvalitet koji naučnici žele postići. Ali bez obzira na to ovaj pristup je bolji od dosadašnjih te ukazuje da nam kvantni računari bazirani na dijamantima nisu tako jako daleko kako mislimo.

 

Izvor: vidi.hr