Pogledajte rezultate decenije više ili manje bizarnih eksperimenata sa ljudskim telom.

Čuli smo epske priče o ljudima koji su preživeli metak u mozak, pad sa desetog sprata ili višemesečno nasukavanje na pustom ostrvu. Ali stavite čoveka bilo gde u poznati Svemir osim u tanak sloj prostora koji se proteže nekoliko kilometara iznad ili ispod nivoa mora na Zemlji, i umiremo u roku od nekoliko minuta. Koliko god se jako i otporno činilo ljudsko telo u određenim situacijama, u kontekstu Svemira kao celine, ono je obeshrabrujuće krhko.

Mnoge od granica unutar kojih tipično ljudsko biće može preživeti su bile u potpunosti određene; vrlo poznato "pravilo trojke" koje govori o tome koliko dugo (u proseku) možemo izdržati bez vazduha (3 minute), vode (3 dana) i hrane (3 nedelje). Ostale granice su više spekulativne, jer ljudi su ih retko testirali.

Koliko dugo možemo ostati budni?

Piloti ratnog vazduhoplovtsva su poznati po tome da postanu toliko delirični nakon što im je tri ili četiri dana uskraćen san da sruše svoje avione (jer su zaspali). Čak i samo jedna cela budna noć može oštetiti sposobnost vožnje u istoj meri kao da ste pijani. Apsolutno najduže što je neko dobrovoljno ostao budan pre dremuckanja je 264 sata (oko 11 dana) – rekord koji je postavio 17-godišnji Randy Gardner za naučni projekat sajma nauke u srednjoj školi 1965. godine. Pre nego što je zaspao na 11. dan, on je u suštini bio biljka sa otvorenim očima. Ali u kojem trenutku bi umro?

U junu, 26-godišnji Kinez je navodno umro 11 dana nakon neprospavanog pokušaja da odgleda sve utakmice Evropskog kupa. Ali takođe je pio alkohol i pušio u tom periodu, što je otežalo utvrđivanje uzroka njegove smrti. Nijedan čovek nije nikada zasigurno umro od samog nedostatka sna, a iz očitih etičkih razloga naučnici ne mogu utvrditi prelomnu tačku u laboratoriji (na ljudima).

Međutim, učinili su to sa pacovima 1999. godine, istraživači sna na Univerzitetu u Chicagu. Oni su stavili pacove na rotirajući disk iznad bazena vode i konstantno beležili moždane talase pacova sa kompjuterskim programom koji prepoznaje nastupanje sna. Kad su pacovi zadremali, disk se iznenada zarotirao kako bi ostali budni te ih udario u zid preteći im rušenjem u vodu. Pacovi su konzistentno umirali nakon dve nedelje ove muke. Pre uginuća, glodavci su pokazali simptome hipermetabolizma, stanja u kojem se mirujući metabolizam tela ubrzava toliko da sagoreva prekomerne kalorije čak i dok je u potpunosti miran. Hipermetabolizam je povezan sa nedostatkom sna.

Koliko zračenja možemo apsorbovati?

Zračenje predstavlja dugoročnu opasnost jer mutira DNA, ponovno prepisivajući genetski kod na način koji može dovesti do kancerogenog rasta stanica. Ali koliko zračenja će vas ubiti na licu mesta? Prema Peteru Caracappau, nuklearnom inženjeru i stručnjaku za sigurnost od zračenja na Institutu Rensselaer Polytechnic, 5 i 6 Sv (Sieverta) u roku od samo nekoliko minuta će raskomadati previše stanica da bi ih vaše telo moglo popraviti odjednom. "Što je duže vremensko razdoblje tokom koga se doza akumulira, to bi bio veći taj raspon, budući da se telo trudi popraviti i sebe u to vreme," kaže Caracappa.

Za upoređenje, radnici u nuklearnoj elektrani u japanskoj Fukushimi apsorbovali su 0,4 do 1 Sv zračenja po satu, za vreme borbe sa nuklearnom katastrofom u martu prošle godine. Iako su kratkoročno preživeli, njihov rizik od raka kroz životni vek je povećan, kažu naučnici.

Čak ako neko izbegne nuklearne katastrofe i eksplozije supernova, prirodno pozadinsko zračenje koje svi mi doživljavamo na Zemlji (iz izvora kao što je uran u tlu, kosmičke zrake i medicinski uređaji) povećava naše izglede za razvoj raka u određenoj godini za 0,025 posto, kaže Caracappa. To postavlja bizarnu gornju granicu ljudskog životnog veka.

"Prosečna osoba, primajući prosečnu dozu pozadinskog zračenja svake godine tokom 4.000 godina, u nedostatku svih ostalih uticaja, relativno sigurno bi dobila rak uzrokovan zračenjem", kaže Caracappa. Ukratko, čak i kad bismo s vremenom uspeli iskoreniti sve bolesti i isključiti genetske naredbe koje govore našim telima da stare, nikada nećemo živeti duže od 4000 godina. Verovatno se zbog toga previše ne sekirate.

Koliko možemo ubrzati?

Grudni koš štiti naše srce od snažnog udarca, ali pruža lošu sigurnost protiv vrsta pritisaka koje je tehnologija omogućila danas. Koliko tačno ubrzanje naši organi mogu tolerisati?

NASA i vojni naučnici su napravili korake u odgovoru na to pitanje u svrhu sigurnih svemirskih letelica i sigurnijih aviona. Bočno ubrzanje – pokretanje u stranu – ima uticaj na našu unutrašnjost zbog asimetrije sila. Prema nedavnom članku u  Popular Science, 14 G bočne akceleracije može razdvojiti i otkinuti vaše organe jedne od drugih. Talasanje od glave do nogu, u međuvremenu, sjuri svu krv u noge. Između 4 i 8 uzdužnih G će vas nokautirati. (Sila od 1 G je normalna sila gravitacije koju osećamo ovde na čvrstom tlu, dok je 14 G jednaka je gravitacijskoj sili planete 14 puta masivnije od Zemlje.)

Čini se da ubrzanje prema napred ili nazad lakše utiče na telo, jer omogućuje glavi i srcu da ubrzavaju zajedno. Vojni eksperimenti 1940.-ih i 1950.-ih s "ljudskim deceleratorom", drugim rečima, raketne saonice koje su se kretale nazad i napred preko Edwards Air Force baze u Kaliforniji, pokazuju da možemo usporiti po stopi od 45 G, što je ekvivalent težine 45 Zemaljskih kugli i da još budemo živi da pričamo o tome. Prema toj stopi, usporavate sa 630 milja na sat na 0 milja na sat u deliću sekunde preko nekoliko stotina metara. Naučnici procenjuju da ćemo se verovatno pretvoriti u vreću rezervnih delova na oko 50 G.

Koje promene sredine možemo podneti?

Pojedinci se uveliko razlikuju u tome koliko dobro tolerišu odstupanja od normalnih atmosferskih uslova, bilo da se radi o promenama temperature, pritiska ili kiseonika u vazduhu. Granice preživljavanja takođe zavise od toga koliko polako se promene sredine događaju, jer telo može postupno prilagoditi svoju potrošnju kiseonika i metabolizam kao odgovor na spoljnje uslove. Ali mogu se učiniti neke grube procene našeg 'loma'.

Većina ljudi će patiti od hipertermije nakon 10 minuta na izrazito vlažnim, 60°C vrućinama. Smrt od hladnoće je teže ograničiti. Osoba obično premine kada joj telesna temperatura padne na 21 stepen C, ali koliko vremena je potrebno da se to dogodi zavisi od toga koliko je osoba "naviknuta na hladnoću", i dolazi li do tajanstvenog, latentnog oblika hibernacije za koji je poznato da se ponekad dogodi.

Granice opstanka bolje su određene kada se radi o dugotrajnoj udobnosti. Prema izveštaju NASA-e iz 1958. godine, ljudi mogu živeti neograničeno dugo u sredini gde se temperature kreću između otprilike 4 i 35 stepena C i ako se poslednja navedena temperatura ne pojavljuje u sredini sa više od 50 posto relativne vlažnosti. Maksimalna moguća temperatura se diže kada je manje vlažno, jer je manje vode u vazduhu što olakšava znojenje koje održava telo hladnim.

Kao što je potvrđeno od strane bilo kojeg SF filma gde astronaut skine kacigu izvan letelice, ljudi ne prolaze previše dobro sa abnormalnim kiseonikom ili abnormalnim nivoima pritiska. Kod atmosferskog pritiska, vazduh sadrži 21 posto kiseonika. Umiremo od anoksije kada ta koncentracija pada ispod 11 posto. Previše kiseonika takođe ubija, postupno uzrokujući upalu pluća u roku od nekoliko dana.

Gubimo svest kada pritisak padne ispod 57 posto atmosferskog pritiska – ekvivalent tome je nadmorska visina od 4,572 m. Penjači mogu preživeti i više jer postupno aklimatiziraju svoja tela na pad kiseonika, ali niko ne preživi dugo bez rezervoara kiseonika iznad 7925 m.

 

Izvor: vidi.hr