Nove VR i AR tehnologije naterale su nauku da se pozabavi pitanjima kojima su se do sada bavili samo filozofi.
Da ste pacov koji živi u potpuno virtuelnom svetu nalik onom u filmu Matrix, da li bi ste toga bili svesni? Možda ne, ali naučnici koji proučavaju vaš mozak bi bili. Današnji istraživači navode da određene ćelije u mozgu pacova funkcionišu drugačije kada su životinje u virtuelnoj stvarnosti nego kad su u stvarnom svetu.
Navedeni neuroni, poznati kao ćelije za lociranje, nalaze se u hipokampusu, delu mozga odgovornom za prostornu navigaciju i memoriju. Kada svaki dan izlazite iz svoje kuće, ista ćelija za lociranje se ispaljuje svaki put kad dođete do grma koji se nalazi dva koraka od vaših vrata. Ona se ispaljuje ponovno kad dođete na isto mesto na povratku kući, iako tada putujete u suprotnom smeru. Naučnici su dugo sumnjali da te ćelije za lociranje pomažu mozgu da stvori kartu sveta oko nas. No kako ćelije za lociranje znaju kada "ispaliti"?
U najnovijem eksperimentu, pacovi pričvršćeni za vrh lopte trčali su u mestu kako su se slike nalik filmu oko njih izmjenjivale, stvarajući tako dojam da trče duž staze. Njihov osećaj za lokaciju oslanjao se na vizuelne znakove dobivene od projekcija i znakove vlastitog pokretanja, no nije bilo proksimalnih znakova poput zvukova i mirisa.
Kada je Mayank Mehta, neurofiziolog sa Univerziteta California u Los Angelesu, uporedio aktivnost ćelija za lociranje kod pacova koji su trčali duž stvarne linearne stazu, sa onom ćelijom za lociranje kod pacova koji su trčali u virtuelnoj stvarnosti, uvideo je neke iznenađujuće razlike. U stvarnom svetu, oko 45 % ćelija za lociranje kod pacova ispalilo je u nekom trenutku duž staze. U virtuelnoj stvarnosti, samo 22 % ćelija je to učinilo. "Polovina neurona je samo utihnula", kaže Mehta.
Štaviše, činilo se da ćelije za lociranje imaju drugačiji odnos sa prostorom u virtuelnoj stvarnosti nego u stvarnom svetu. Na stvarnoj stazi, pacovska verzija tog neurona bi ispalila kad bi napravio dva koraka od starta i onda ponovno kad bi životinja dosegla isto mesto pri povratku. Međutim, u virtuelnoj stvarnosti dogodilo se nešto neobično. Umesto da ispaljuju drugi put kad pacov dosegne isto mesto pri povratku, ćelije su ispalile kad je pacov bio dva koraka od suprotnog kraja staze.
"To je kao kad bi ista ćelija za lociranje u vašem mozgu ispalila kad ste napravili dva koraka od vaših vrata i kad ste napravili dva koraka od vašeg auta", kaže Mehta. "Umesto da kodira poziciju u apsolutnom prostoru, ćelija za lociranje čini se prati relativnu udaljenost pacova duž (virtuelne) staze". Mehta ovo naziva "poremećeni kod" i kaže da se ovo nikad ne događa u stvarnom svetu.
Mehta sumnja da su te razlike u aktivnosti ćelija za lociranje u vezi sa manjkom proksimalnih znakova u virtuelnoj stvarnosti. On smatra da su neuroni koji se isključe u virtuelnoj stvarnosti oni koji su odgovorni za primanje mirisa, zvukova i tekstura te njihovo pretvaranje u informaciju gde se pacov nalazi u prostoru. Budući da se kognitivna mapa pacova promeni od one zasnovane na apsolutnom prostoru u onu zasnovanu na relativnoj udaljenosti kad ti znakovi nestanu, proksimalni znakovi mogu biti ključna komponenta kako te mentalne mape deluju u stvarnome svetu. "Čim su proksimalni znakovi prisutni, oni imaju moć veta", objašnjava Mehta. "Oni ne dopuštaju da se dogodi poremećeni kod."
Izvor: vidi.hr